15.04.2008.
| Sindikat Telekoma "Srbija" SO MG Smederevo | |
|
|
|
15.04.2008. |
|
Na dobrotvornoj gala-večeri, na kojoj su se prikupljala sredstva za školu zadecu sa posebnim potrebama, otac jednog od učenika podelio je sa prisutnimapriču koju neće zaboraviti niko ko je tada prisustvovao tom događaju.
Pošto je zahvalio školi i njenom predanom osoblju, postavio je sledećepitanje: "Ako nije ometena spoljašnjim uticajima, sve što priroda stvori jesavršeno kreirano. Ali moj sin Siniša ne može da nauči sve one stvari kojemogu druga deca. Nije u stanju da razume i uradi sve ono što i njegovivršnjaci. Gde je tu prirodni poredak stvari, kada se radi o mom sinu?"
Publika je utihnula posle tog pitanja. Otac je nastavio: "Verujem da se,kada telesno i umno invalidno dete, poput mog Siniše, dođe na svet, prilikaza iskazivanje istinske ljudske prirode sama javi i pokaže, i to u vidunačina na koji drugi ljudi tretiraju to dete".
Potom produži: Siniša i njegov otac šetali su pored parka, gde su nekidečaci, koje je Siniša inače poznavao, na terenu igrali fudbal.Siniša je upitao oca: "Šta misliš, tata, da li bi me pustili da igram sa njima?"
Sinisin otac je znao da većina dečaka ne bi želela da neko kao Siniša igra unjihovoj ekipi, ali je isto tako vrlo dobro znao koliko bi njegovom sinuznačilo da mu dozvole da zaigra, i koliko bi mu to samo dalo toliko potrebniosećaj pripadnosti i samopouzdanja, uverenje da od društva biva prihvaćenuprkos svom invaliditetu. Sinišin otac je prišao jednom od dečaka poredaut-linije i upitao (ne očekujući previše) da li bi i Siniša mogao da zaigrasa njima. Momčić se u neverici okrenuo prema igralištu i rekao: "Znate šta,gospodine, mi gubimo sa 4 : 1, a bliži se i kraj drugog poluvremena. Pa,..., može da igra za našu ekipu, pokušaćemo da ga postavimo na pozicijulevog beka".
Siniša se malo namučio hodajući do ekipe, ali je sa širokim osmehom obukaodres svog tima. Otac ga je ozaren gledao sa majušnom suzom u oku i osećajemnarastajuće topline u grudima. Dečaci su mogli jasno da vide i osete srećuovog čoveka, ganutog oca koji radosno gleda kako njegov sin biva priman unjihov tim. Pri kraju utakmice Sinišina ekipa je dala gol iz jedne brzekontre, ali je još uvek gubila sa dva gola razlike. Siniša je pokrivao levu stranupolovine terena. Iako nikakve akcije tuda nisu išle, on je očito bio ueuforičnom raspoloženju jer je dobio priliku DA BUDE u igri, na travnatomtepihu; razvukao je osmeh od uva do uva, dok mu je otac mahao sa tribine. Usamoj završnici Sinišina ekipa je opet postigla gol, dakle, gubila je samosa 4 : 3! Sada, sa jednim golom u minusu, smešila im se prilika zaeventualno izjednačenje u zaustavnom vremenu od 5 minuta. I zaista, dosudjenje penal za Sinišin tim i dečaci su stali da se pogadjaju ko će ga izvesti.Pade ideja da puca Siniša, ali uz veliki rizik da izgube utakmicu!?Na opšte iznenađenje - Siniši je ipak data lopta! Svi su znali da je to bilanemoguća misija, jer Siniša nije ni umeo pravilno da šutira, a kamo li da pogodi okvir gola i da prevari golmana. Ipak, kad je Sinišastao iza lopte, protivnički golman je, shvativši da Sinišina ekipa svesnoreskira poraz radi tog jednog jedinstvenog trenutka u Sinišinom životu,odlučio da se baci u pogrešnu stranu kako bi lopta ipak ušla u mrežu. Sinišaje uzeo zalet, zamahnuo i... traljavo zakačio loptu, koja je polako krenulaka suprotnoj stativi. Utakmica bi u ovom trenutku bila praktično rešena, jerje lopta bila spora i većina protivničkih igrača bi je mogla sustići.Medjutim, i oni su se kretali sasvim lagano, pa svi gledaoci povikaše:"Siniša, Siniša, trči za njom, Siniša, trči, stigni je, stigni! Trči, trči,i ćušni je u mrežu!
Nikada pre u svom životu Siniša nije toliko brzo trčao, uspeo je, na jedvitejade, da stigne do nje pre nego što je završila u gol-autu. Doteturao se iširom otvorenih očiju, zadihan, upitnog pogleda, zastao da vidi šta ćedalje. Svi graknuše: "Šutni je, šutni je u gol!
Uhvativši dah, Siniša je vidno potresen, naprežući zadnje snage, kao u nekomdelirijumu, magnovenju, nekako umirio loptu, zahvatio je unutrašnjom stranomstopala i... i smestio je u mrežu! Muk,... , a onda provala... prasak - sviskočiše: "Siniša, Siniša, bravo, Siniša!" Zajapurenom i preneraženom Siniši priskočiše svi saigrači, grleći ga, ljubeći ga i slaveći ga kao heroja kojije spasao svoj tim od poraza. "Tog dana...", okončavajući svoju priču sdrhtajem u glasu potreseni otac, dok su mu se suze kotrljale niz lice, "...dečaci obeju ekipa doneli su komadić prave ljubavi i humanosti u ovaj svet".
Siniša nije preživeo do sledećeg leta. Umro je još iste zime, nikada nezaboravivši da je bio heroj, da je zbog toga njegov otac bio presrećan ipamteći kako je svog malog heroja dočekala oduševljena majka, grlivši gaplačući od sreće!
Dodatak priči:
Svi šaljemo i prosledjujemo stotine viceva, smešnih poruka, gegova i spotovaputem e-maila, onako rutinski, bez razmišljanja, a kada dođe do toga dapošaljemo poruke o životnim izborima, tu oklevamo...
Nasilje, vulgarnosti, bizarnostii i česte opscesnosti slobodno prolaze ikolaju internetom, ali javna rasprava o uljudnosti najčešće i ne stiže unaše škole, ni na naša radna mesta. Šteta.
Ako sada razmišljate o tome da li da prosledite ovu poruku, Vi,najverovatnije, birete ljude u svom adresaru koji su "prikladni" za to,dakle, one koji su "podesni" za ovu vrstu pošte.
Ali osoba koja Vam je ovo poslala veruje da svi mi možemo uticati na to dase stvari promene.
Svi imamo na desetine prilika svakog dana da pomognemo da se ostvari taj"prirodni poredak stvari".
Tako mnogo, naizgled beznačajnih, susreta između dvoje ljudi stavlja naspred izbor: Preneti malu iskru ljubavi i humanosti na drugog ili izbeći datupriliku, ostavivši tako svet još malo hladnijim?
Stari mudrac je rekao da se svako društvo prosuđuje i ceni po tome kakotretira svoje najunesrećenije pojedince.
Pročitavši sve ovo, Vi sada imate mogućnost da izaberete jednu od triponuđene odluke:
1. Izbrisati
2. Zadržati
3. Proslediti.